Ostani kod kuće, ostani doma! - Nena Miljanović

Nena Miljanović je rođena u Šapcu i živi u Loznici.

Po obrazovanju je psiholog.

Piše  ljubavnu i erotsku liriku, poeziju u dijalektu , poeziju u prozi, pesme na etno teme.

Bavi se prevođenjem i prepevom sa slovenačkog i makedonskog jezika na srpski.

Književnica ima dve objavljlene samostalne zbirke poezije, pesme u  trinaest zajedničkih zbornika i u tri antologije poezije u kojoj su autori iz više evropskih zemalja. Objavljuje u književnim časopisima i elektronskim medijima.

Član je SKOR-a i Udruženja pesnika Srbije i CG.

DVA STRAHA

U strahu od života i kazni za greške
Koje počinih u neznanju i znanju
Povređujući druge i sebe milovanjima (povređivana)
A pročitah negde da ljubav je greh
Za otkup i oprost
Okretoh se papirnim ikonama u hladnim zdanjima
I udvorički ljubljah mrtve slike
Strašne u svojoj moći uslovljavanja
Postoji Bog vikah preglasno
Vikah da me čuje
I da mi poveruje(m)
Da se može voleti svoj strah
I da sam vernica

Užasnuta strahom od smrti
Pred slikom razigranog prolećnog lišća što žuto i tromo pada s jeseni
Poražena istinom o neizbežnosti kraja svega i svih
I mene same
I mene
Neutešena nepotvrđenom pričom o besmrti duha na nebu
Prevarena i prazna
U nemoćnom negodovanju i žalu za zemljanim telom
Odbacih košulju verske kostreti i masku vernice
I viknuh u sebi
Tiho da ni ja ne čujem
Ne postoji Bog

Ni vernik ni nevernik
Travka
List
Odoh
I ne poneh ništa
Sem nedoumicu

ANDALUZIJSKI ADAĐO

Krpe oblaka
Ko pocepana suknja ciganska
Vitlaju zelenim nebom
“Zeleno volim te zeleno”
Kroz poderotine
Ko bedro golo bljeska sunce
Pokrij se bludna nebeska Ciganko
Za gust oblak
Sakrij me
Nek bude noć
Mene će ubiti zbog ljubavi
Juri falanga putem
Za mojim petama
Štekće crni Andaluzijski pas
Kosi
Prkosne poetske hermafrodite
Padam
U pet popodne
Daleko kao život je selo Fuente Vakeros
I ruke moje majke Vinsente
Nema ko
Ostaviti moj balkon otvoren
Dios mio
Neću videti sebe
Kako jedem naranče pod pinijama
I pevam Romansu mesečarku
U Granadi
Nema veće kazne
Nego biti pesnik a biti mrtav
Senjora Muerte
Milost
Neka se ne zna gde mi je grob
Nigde neka ne piše ovde počiva Lorka
Nek ne znam da sam umro

RASPEČAĆENA PESMA

Neću ti posvetiti ovu malu pesmu kćeri moja
Posvetiću ti zapečaćenu Knjigu o Ljubavi
Sa petsto poema o Poslednjem 
Ostavljam ti je 
Kao ključ kojim ćeš osloboditi sebe samu 
Jednom 
Kad budeš imala godina koliko ja sada
I ja ne budem više tu
Ni moje oči
U kojima sebe vidiš mladu i kad osediš
I ja te vidim kao nevinost i kad si sama sebi greh 
Lastavice moja 
Tek tada je raspečati 
Jer nećeš razumeti pre 
Kako se poslednji put leti i pada
Sada 
Sudila bi mi kao majci brakolomnici 
Tada
Pomilovaćeš me kao ženu
I moje pesme biće pomilovanje tebe 
Kad poslednji put budeš (po)grešna
Čak i za svoju mladu kćer 
Jer si nekome i sebi sjala poznom ljubavlju
I ugasila se jer ste se ugasili i prošli 
Rođena
Tek tada razlomi pečat moje duše 
I pusti da te moje pesme teše 
I ljube da prođe gde boli 
Kad te više ne bude ljubio Poslednji 
Tek kad se oprostiš od ljubavi 
Oprostićeš mi mojih petsto poema 
(neposvećenih tvome ocu)...
Ne čitaj ih pre nego što prođeš 
Kroz ono što ne prolazi 
Ni kad prođe život
Kćeri moja
Ženo...