Ostani kod kuće, ostani doma! - Nerandža Kostić

Nerandža Kostić rodjena je 1965.god. u Požarevcu, kao jedino dete Jasminke i Dobrivoja.Danas je majka troje dece, živi i stvara u selu Mosna, nadomak Donjeg Milanovca. Prvenac pesama ,,Ispod kože" objavila je 2017.god. a ove godine izaći će iz štampe druga po redu knjiga poezije ,,Amanet mosnjanskih kiša". Pisanjem se bavi od najranijeg detinjstva s prekidima životnih uloga, iz kojih crpi inspiraciju za stvaralaštvo. Njene pesme zastupljene su u mnogobrojnim medjunarodnim zbornicima, neke od pesama prevedene su na engleski, ruski, makedonski i bugarski jezik.

POVUCI REČ

Opovrgni Dionisove reči.
Nije vama istina najpreča,
mi nismo njihova deca
nismo čak ni kopilad.
Trojstva zapališe bića s Marsa,
ko njih da kazni i pita
ZAŠTO !?
Prošli smo slučajno tom ulicom užasa
i skrili se pod majčine suknje.
Sve junak do junaka

izginu u dugim redovima
gde spržiše nevinost.
Zombiji su jedini ostali budni

u zori koja je pretekla;
Hiljade glasnika

 u lovorima utamničenih života.
Još jednu slepu ulicu

svesno bih preskočila
nespremna za žrtve.
Sve na samotna pleća da poslažem

laž i obmane!
Ne izmišljaj više opravdanja,
opustelim ulicama

ne hodaju Bogovi.
Šta traže opaki stranci

u mom neolitu uspomena?
Povuci reč!

Kameni ljudi s iscrtanim antenama
možda su savesti okamenjene.

TOLIKO

Harmonikaši su polomili prste,

tu noć,

kad su se šake poslednji put dodirnule.

Bio je težak mrak u mojim očima,

garež crnila,

uhvaćen ko gavran u mojoj kosi.

Nije te bilo u posthumnoj serenadi

sledeće večeri.

Ni onoj narednoj.

Nikada više nisam ozdravila svirače,

koji su te pratili tu noć.

Nikad mi nisu pokazali bogalje od prstiju,

a dirke

još čuvam netaknute.

Bilo je mnogo sviraca iz mašte

kojima sam nadoknadjivala

amputirane melodije.

Bilo je pesama,

zbog kojih su se prolivale zore.

Bilo je...,

ili sam sve izmislila od amnezije?

Toliko mi fale

završeci prstiju...,

da ne osećam više ni sreću, ni bol.

ZIHERI DANGUBE

Nikad me ne pitaj zašto moj san ima dve glave

ni sa kojom se naspavam pošteno.

Možda moj obraz promrzo od dlanova tvojih

još cvokoće u agoniji jeseni,

a onaj drugi kao odojče traži uvalu tvog ramena.

Ne moraš ti baš sve da znaš o staklima

polupanih lampiona u božićnoj noći,

ni zašto u sred oktobra njuše me mirisi smole.

Upravo grizem mušmule lažno mirišljavih zima

i strepim nad hrastovima pod lancem motorke.

Al´ ti ne brini o tome noćas.

Nedajbože da se i tvoji strahovi povampire,

bar za jedno od nas neka kažu

Bio je to dobar čovek.

Znaš, ja kao da sam sve ovo već videla

u nekom djačkom filmu

i čujem i sad reči

Pusti ih, baš su divan par.

I dok žmurim nad smrknutom večeri,

kopčam dugmad djubretarca.

Sećaš se mog čupavog šteneta

sa obgrlicom na vratu?

Ono je nanjušilo iskonsku dobrotu deteta u čoveku,

al´, zašto sam baš ja morala biti eksperiment.

Kuda li se kanališu one crvene vatre u trbuhu

kad u pepelištu tražimo nadahnute snove.

Nikad ne govori o mojim snovima ružno

jer u svakoj promenadi bio si vitez

koji me je uzdigao

pa ponizio...

Al´ možda tako ljubav hoda u ratu.

I kad se zmajevi pobiju meni bude hladno,

a zima samo što nije obelila so na rani.