Ostani kod kuće, ostani doma! - Nevena Milosavljević

Nevena Milosavljević, rođena 1990. godine iz Zvečana. Nastavnik srpskog jezika, diplomirala na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici na katedri za Srpsku književnost i jezik. Trenutno pohađa master studije srpske književnosti. Piše poeziju, prozu, eseje i kao saradnik je prisutna u mnogim knjigama, kao lektor i recenzent. Dobitnik je više nagrada za poeziju, svoje pesme je objavljivala u mnogim časopisima i zbornicima. Nevena je i majka dvoje dece.

TEŠKO VREME OPADANJA

Teško vreme opadanja…

Jesen je omaškom pronašla gnezdo,

sunce u kolovratu dogoreva,

list, po list, lokva lišća sneva,

kotaricu žirova.

Vesele boje samo su naizgled,

nemo se prostire panorama bezdana

pred mojim pokislim očima.

Teško vreme malodušnosti

i bezvolje. Ne želim da izađem napolje!

Sva mi je duša u četiri zida,

uz krečnjak neprestano srasta.

Neću da robujem besmislima,

da me raspinju knjige i pisci,

ne verujem više u fikcije

ni kad krišom izmaštam stvarnost.

Teško vreme odricanja…

Od sebe i ludih dečijih ideala,

od lutkarskih predstava i šnala,

nadanja, što vrebaju mimohod sa ćoška,

premalo godina za umor,

previše umora za borbu,

pretiho se molitva razleže,

da bi je čula sva pomenuta srca.

Teško vreme prihvatanja…

Kad svom težinom krst svoj poneseš,

pa ti utrnu leđa i ruke, al’ ne i volja.

što više tegliš, put ti je sve draži,

duša iska muku, duša svetlost traži

- Da putevima bola iznova prolazi,

jer nema joj bliskijeg osvećenja,

kad kroz suze svoje puteve spozna.

TRNOVA LESTVICA

Uzveri se uz lestve,

dobrodetelji moja,

samosudom vagana, preinači tas,

nek i gore zapne levča i preturi kola,

nek pogine sudbina, neka nema nas.

Ushodi uz lozicu,

tamo te čeka slatko grožđe,

krilati vinogradar zrna mu melje,

ti samo polegni na rogozinu,

što isplele su za te vešto rukodelje.

Uznesi se uz poj,

što strune ti pod prstima kroti,

kad se rastopi srce u prelesti,

nek ugase nam se svi bezvredni životi,

u kojima se nikada nećemo sresti.

SRCE

Kakvo je delo čovek...

Bože, Ti, ga od praha umesi,

udahom sazda dušu,

um mu zasadi ko drvo,

al´ srce mu ostavi golo!

Na proplanku života,

na vetrometini želja,

na raskrsnici odluka,

u promašenim lukama,

golo siroče.

Kakvo je delo čovek...

Hodi, kud ga srce vodi.