09.04.2020.
Poezijom protiv Korone

Ostani kod kuće, ostani doma! - Slavka Masoničić Vojinović

 

Slavka Masoničić Vojinović, rođena je 24.11.1955. u Zagrebu, kći Dušana i Jelene Masoničić.

Diplomorala na grupi za engleski jezik i književnost Filozofskog Fakulteta u Nišu, gde i danas živi i radi.

Od 1981. profesionalno se bavi prevođenjem.

Piše poeziju za odrasle i decu, slika.

NJene pesme su objavljivane u zbornicima poezije „Čegarske vatre“, „Susretanja“, „Čudovanje”, a zastupljena je i u zborniku poezije „Niški pesnički venac”, kao i u Saboru pesnika „Kupidonova strela“. Pesma na dijalektu objavljena je u zborniku poezije „Preobraženjsko pojanje“. Na ovom festivalu stvaralaštva na dijalektu, njena priča dobila je posebnu nagradu 2019. godine. Slavka je članica Niškog pesničkog kruga.

Svoju samostalnu zbirku ljubavne i zavičajne poezije „Mirisi pelina”, koju je posvetila svom ocu Dušanu, inspirisana mirisima mora i detinjstva, objavila je 2010. godine.

Zbirka pesama za decu „Nebo je k´o vata kad se zgužva” objavljena je 2012 godine u Nišu, a Zbirka pesama na dijalektu za decu „Od malečko do golemo“ 2018.

Dopunjeno izdanje zbirke „Mirisi pelina“ objavilo je Međunarodno udruženje književnih stvaralaca i umjetnika „Nekazano“ iz Bara 2019. godine

Slavka često gostuje u školama i dečijim bibliotekama i druži se sa decom. Piše i kratke priče za odrasle na dijalektu, koje do sada nisu objavljivane.

 

 

 

 

 

 

 

MORE

 

Moj život more:

radosti, sreće,

srca što kucaju,

baš kao moje.

 

More ljubavi, nade,

vere i praštanja,

divnih ljudi što,

na sreću, postoje.

 

More u čijoj se vodi

čudesno spira tuga

i leči rana ljuta

davno otvorena.

 

More, čije plavetnilo

razbija nemir,

ljubav mog života,

nadahnuta, neistrošena!

 

*   *  

 

 

 

SVRHA POSTOJANJA

 

Da stigneš do zore

Moraš proći kroz mrak.

Da prebrodiš oluje

Moraš biti jak.

Da pobediš vreme

Moraš znati da sanjaš

Da dan ti bude vedar

Moraš oblake da ganjaš.

 

Blažen je onaj ko stigne

I vidi u mraku,

Jači je od munje

Što prkosi zraku.

On je van vremena

Sa darom da sanja.

Suncem obasjan,

On zna svrhu postojanja.

 

 

 

 

 

NAJZAD

 

U meni rastu

čarobni cvetovi

natkriljeni nebom,

obasjani svetlošću,

što natopljeni ljubavlju

na radost mirišu.

 

Iz mene izviru

neke čudne reke

što beskrajno teku

putevima duše,

daleko od ljudi

što zlobom dišu.

 

U nama sazreva klasje

što posejano davno

raslo je žedno,

okruženo trnjem,

tučeno gradom,

dočekavši kišu.