Slavka Masoničić Vojinović, rođena je 24.11.1955. u Zagrebu, kći Dušana i Jelene Masoničić.
Diplomorala na grupi za engleski jezik i književnost Filozofskog Fakulteta u Nišu, gde i danas živi i radi.
Od 1981. profesionalno se bavi prevođenjem.
Piše poeziju za odrasle i decu, slika.
NJene pesme su objavljivane u zbornicima poezije „Čegarske vatre“, „Susretanja“, „Čudovanje”, a zastupljena je i u zborniku poezije „Niški pesnički venac”, kao i u Saboru pesnika „Kupidonova strela“. Pesma na dijalektu objavljena je u zborniku poezije „Preobraženjsko pojanje“. Na ovom festivalu stvaralaštva na dijalektu, njena priča dobila je posebnu nagradu 2019. godine. Slavka je članica Niškog pesničkog kruga.
Svoju samostalnu zbirku ljubavne i zavičajne poezije „Mirisi pelina”, koju je posvetila svom ocu Dušanu, inspirisana mirisima mora i detinjstva, objavila je 2010. godine.
Zbirka pesama za decu „Nebo je k´o vata kad se zgužva” objavljena je 2012 godine u Nišu, a Zbirka pesama na dijalektu za decu „Od malečko do golemo“ 2018.
Dopunjeno izdanje zbirke „Mirisi pelina“ objavilo je Međunarodno udruženje književnih stvaralaca i umjetnika „Nekazano“ iz Bara 2019. godine
Slavka često gostuje u školama i dečijim bibliotekama i druži se sa decom. Piše i kratke priče za odrasle na dijalektu, koje do sada nisu objavljivane.
MORE
Moj život more:
radosti, sreće,
srca što kucaju,
baš kao moje.
More ljubavi, nade,
vere i praštanja,
divnih ljudi što,
na sreću, postoje.
More u čijoj se vodi
čudesno spira tuga
i leči rana ljuta
davno otvorena.
More, čije plavetnilo
razbija nemir,
ljubav mog života,
nadahnuta, neistrošena!
* *
SVRHA POSTOJANJA
Da stigneš do zore
Moraš proći kroz mrak.
Da prebrodiš oluje
Moraš biti jak.
Da pobediš vreme
Moraš znati da sanjaš
Da dan ti bude vedar
Moraš oblake da ganjaš.
Blažen je onaj ko stigne
I vidi u mraku,
Jači je od munje
Što prkosi zraku.
On je van vremena
Sa darom da sanja.
Suncem obasjan,
On zna svrhu postojanja.
NAJZAD
U meni rastu
čarobni cvetovi
natkriljeni nebom,
obasjani svetlošću,
što natopljeni ljubavlju
na radost mirišu.
Iz mene izviru
neke čudne reke
što beskrajno teku
putevima duše,
daleko od ljudi
što zlobom dišu.
U nama sazreva klasje
što posejano davno
raslo je žedno,
okruženo trnjem,
tučeno gradom,
dočekavši kišu.