Svetlana Mitić je rođena 1955. godine u Beogradu. Sticajem okolnosti, detinjstvo i mladost provela u Prizrenu, na Kosovu i Metohiji.Nakon završene gimnazije, diplomirala na Filozofskom fakultetu u Prištini,odsek - Jugoslovenska književnost i srpski jezik. Uglavnom je radila u svojoj struci kao profesor književnosti, sve do odlaska u penziju. Još kao student se iskazala na književnom planu, pišući pesme, eseje, pripovetke i druge kraće forme. Intenzivno se bavi stvaralaštvom na tom planu od 2014.godine kada je, iz ljubavi prema najmlađima, počela da piše priče i pesme za decu, sa akcentom na univerzalnim poukama o dobroti, skromnosti, ljubavi, međusobnom poštovanju i prijateljstvu. Osim priča i pesama za decu i odrasle, piše eseje, prikaze i recenzije. Veoma uspešno sarađuje sa časopisima "Pokazivač," "Kraljevskim novinama" i ,,Glasom Srbije", a njena "Pesma za Aleksu" protiv nasilja u školama, izazvala je veliku pažnju šire javnosti i štampe. Zastupljena je u mnogim zbornicima savremene srpske poezije. Prvu zbirku pesama ,,Hirošima na Balkanu", objavila je 2019.godine, a drugu, pod naslovom , ,,čuvene žene očima pesnika i druge impresije", 2020. godine.
NUĐENJE
Nude se raspukle usne
Besposlenom vetru.
I kamen bi u žudnju pretvorile...
Nude se rascvetali prsti
Zamišljenoj oblini tela.
Procvetale bi i padine neba...
Nudi se lomnost tela
Gladnici što šeni u tvom oku.
Ptice bi u glas zapevale...
HIROŠIMA NA BALKANU
Zlotvori!
Svaka suza vas kune
majke Srpkinje
majke Albanke
majke Italijanke...
Šta smo mi za vas bili?!
"Smetlište istorije",
deponija gena?!
Zna se šta se radi
sa smetlištem i
deponojom - nek gori!
I ovako i onako
- svi su kolateralna šteta...
Da ste nas bar uništili odjednom!
Zajedno sa nesojem,
pašama i subašama, psima rata
što su vekovima bacali
gramzive poglede
na komšijsko dvorište.
" Bacićemo kost, daćemo im države,
jednim udarcem više muva..."
Kao iz bajke! Krvave...
Danajske darove ste doneli,
one što zrače i truju:
vodu, zemlju, vazduh,
a i otpisane u toj vašoj
šteti kolateralnoj!
Spremajte sanduke i tabute Balkanci
i prevareni Italijani!
I ne očekujte ime i prezime
već statistički broj!!!
GRANČICA
Grančica sam polusuva,
na izmaku svojih dana...
Pamtim proleća
što su me budila razdragana,
leta žarka, leta sjajna
i zlatotkanu zarudelu jesen.
Zima me je odevala u belo.
Oluju poslednju čekam,
starost je krhka i lomna!
Suncem sam milovana,
Kišom umivana,
često šibana vetrovima.
Ponekad me mučila žega,
ili štetočina sprega.
A sad se Bogu molim
da usliši želju moju:
Oluja da me zbriše u letu,
da padnem odjednom
I bez mnogo boli,
ko latica na uvelom cvetu!