Ostani kod kuće, ostani doma! - Tanja Ajtić

Tanja Ajtić je rođena 1964. godine u Beogradu u kome je odrasla i školovala se.

Radila je na administrativnim poslovima u Saveznom sudu do 2002. godine u jesen, kada je sa porodicom nastavila da živi u Kanadi, Vankuver.

Član je Saveza književnika u otadžbini i rasejanju, Novi Sad i Kreativne radionice Balkan, Beograd, kao i mnogih drugih književnih grupa i udruženja.

Objavljene su njene pesme i priče u više od šezdeset zbornika (knjiga) i elektronskih knjiga i u časopisima.

Za svoje stvaralaštvo dobitnik je diploma, nagrada i zahvalnica i jedne medalje.

Na proleće 2018. godine na takmičenju „Pegaz“ Književne omladine Srbije, Beograd, osvojila je nagradu štampanje prve knjige poezije „Obrisi ljubavi“. Njena knjiga „Obrisi ljubavi“ je bila izlagana na Sajmu knjiga 2018. godine u Beogradu kao i na Salonu knjiga u Torontu 2019. godine.

Trenutno se bavi umetničkom grafikom. Osnovala je malu firmu koja se zove „T-Ray studio“ za umetnost i primenjeni dizajn.

Zainteresovana je za jogu i tai-chi. Uživa u šetnjama sa psom bobtejl rase – Atosom.

VEČE

Veče je.

Dan prolećni.

Vazduh i život.

Drveće raste, zemlja je vlažna od dugih kiša.

Proleće se uvuklo u svakog prolaznika koji brzo korača ulicom,

dobilo krila, poleteo u oblak.

Nebo da oglasi svoj dolazak.

Pojavljuju se zvezde, kralj noći Mesec što svetli.

Ulica pusta, parking pun.

Jedino na raskrsnicama čuju se automobili

što užasno zavijaju.

Poneki uzvik veselog čoveka ili povik žene što doziva sina

koji se vozi biciklom niz ulicu.

Veče je isto kao što je i juče bilo, ali sa prolećem, cvetnim,

brošem ulepšava sumrak.

Veče je sa mirisima dana, dahom proleća.

Veče u ulici.

Veče što osvežava, ozelenjava mozak, odmara misli, umiva rosom

proleća telo i oživljava ga.

Veče osećamo, struji nam niz kičmu

i pravi cvet u malom mozgu.

Proleće se rascvetava, oživljava.

KIŠA

Izdaleka se čuju metalnu zvuci koji će podići jednoga dana kuću.

Šušti visoko zimzeleno drveće, dok u krošnjama trepere ptičiji glasovi.

Sivo nebo se približilo zemlji.

Preti zelenom prostranstvu.

Kiša, sve jače pada.

Zvuci u krošnji počinju češće, sve jače da se čuju.

Ipak, živelo zeleno,

živela ta divna priroda koja u meni mir stvara,

koja od mene napravi pesnika,

dok upijam u sebe svaki njen drhtaj.

PESMA ŽIVOTA

Htela bih da mi reči lete, da budu pune cveća, da mirišu.

Neka bar u jednom danu imaju svoj početak i kraj.

Neka imaju dar života nebeskog, dar ljubavi i smrti.

Htela bih da mi reči lete, visoko do neba, do beskraja

da postanu nežne, da titraju od osećaja.

Zvonko da se kotrljaju u vakumu stoleća.

Da pevaju pesmu rađanja sveta, pesmu topline, majke zemaljske

da vatromet postanu.

Duginim bojama da oboje nebo.

Htela bih da vreme zaustave, samo još zvona da se čuju.

Neka, srce svih ljudi doživi blagoslov u ekstazi reči pupoljaka.

Neka se probudi dobro u ljudima u neobičnoj tišini reči i zvona.

Odzvanja planeta ćutanja i pogleda.

Neka preseku nebo.

Neka se danju vide zvezde.

Neka ljudi obaćaju sebi da dobro žele Suncu.