Verica Stojiljković, rođena je 1960.godine, u Nišu, Diplomirala je hemiju na PMF i radi na poslovima zaštite životne sredine. Poezijom se bavi u slobodno vreme. Pesme su joj objavljivane u više pesničkih časopisa i zbornika. Prva zbirka pesama, pod nazivom „Sunce moga neba“, izašla je pre par godina a u pripremi je i druga. Višegodišnji je saradnik uređivanja portala „Srbski Žurnal“.
DUŠE PLOD
.
Osmehnu se Sunce i pogleda Vodu
I uroni u sve kapi joj malene
I rodi sebe u svakoj!
I sinuše Vaseljene
I bljesak osvetli put Rodu!
I pokrenuše se sećanja sveta
I zapljusnu ih talas plamni
I iz srca krenu reka prava
I zali semenke iz kog svet izrasta!
I osmehnu se Sunce i zagrli plod
Iz duše što nasta!
.
SPI
Spi!
Jer ja bdim
nad tobom i svim!
.
Vodu utihujem,
od izvora joj govorim
da i ona spi
jer majka voda nebesna nad njom bdi!
.
Munje umirujem
pogledom ih milujem
ljubavlju da se napune
kad tama na njih krene!
.
Zemlju grlim
dušu joj ljubim
put nežnosti
svojoj deci da otvori!
.
Vetru uspavanku pevam
u san da utone
pod hrastom da osvane!
.
Spi!
Jer ja bdim
nad tvojim trenom svakim !
BRDO SUNČANO
.
Mirišem i gledam grozdove pune,
belih i tegetno crnkastih zrnaca,
tek što ne prepuknu
i orose zemlju božanstvenim kapljicama!
Kriju se pod listovima, kao da žele da ostanu
neuzbrana tu - na sunčanom brdu!
.
U njima toplina i neba i zemlje i
radnika sunčanog, što ih vodom svetom zalivao
i srcem milovao - kao čovek kad voli i
dodiruje svoju ženu – pogledom, nežnošću
i rečju pomišljenom!
.
Uzrelo grožđe,
ogledaju se zrnca, unutar zrnaca,
sunca unutar sunaca!
Noć im zajmi boju, Mesec plimu,
Zvezde iskre i sve stane
u zrnu jednom, u srcu njegovom
dok mu duša plovi korenom i listom!
.
Gledam ga, zrelo! Lepotom zrači!
Duša poželela, stvorila,
i zrna, ljubavi moja, uzrela!