Ostani kod kuće, ostani doma! - Vesna Sara Tasić

 Vesna Sara Tasić, rođena 30.12.1969. godine u Zemunu. Odrasla u selu Jarkovci,

opština Inđija. Stasala sam u seljačko- radničkoj porodici.

Od ranog detinjstva sam zavolela knjigu i lepu pisanu reč, pa sam podstaknuta očevim maštovitim pričama počela smišljati i pisati svoje prve pesme i priče.

Prvu pesmu Ulica mog detinjstva objavila sam u listu Dečije iskre.

Kao prvu nagradu za pesmu sam dobila zbirku pripovetki Ernesta Hemingveja u

osmom razredu i taj  neprevaziđen majstor pisane reči je uticao na moj stil.

Kao i Jesenjin. Do sada imam na desetine pesama objavljenih u zbornicima i književnim časopisima, kao i nekolicinu diploma, zahvalnica.

Napisala sam dva romana pod radnim naslovima Dete ravnice i triler Vreme sumraka,

 ali iz materijalnih razloga nisam ih objavila.

Član sam književnog kluba Mika Antić u Inđiji, Jesenjin u Beogradu.

Pišem prozu, kratke priče, kao i haiku poeziju.

Aktivno objavljujem pesme na facebooku...

Majka sam dve divne kćeri, zaposlena sam kao operater u proizvodnji  kompanije Grundfus.

Živim i stvaram u Jarkovcima.

Ja sam jedna od milion običnih žena kojoj je pisanje ( mastilo) u krvi..

LJUBAV U DOBA KORONE

( ciklus pesama)

Sklonili smo
Zalihe ušećerenih
Šaputanja sočnih jabuka
Sa zrelih usana od oštrog
Vetra u prvom zamahu
Proleća i užarenim
Prstima sečemo
Vazduh zasićen
Zgusnutim
Uzdasima!

Ti i ja
Sićušni stvorovi
Jedemo dane i sate
U kristalnoj sigurnosti
Karantina naše
Ljubavi...

Ljubomorno
Krijemo besove
Sitnih svađa i ližemo
Vrhnje sa zapenjenih noći
Punog meseca kada
Dodiri zadiru pod svilu
Pa ona ledna niz belinu
Tela leluja slivajući se
Na patos i tu ostaje
Kao meki jecaj
Uzavrelih
Strasti!

A miris
Hrastovine para nozdrve
Ostataka bića i borove iglice
Iz tamnina očiju mrkim sjajem
U oči do srži
Prodiru...!

Ljubav
U doba korone
Cveta otrovno lepa
Zavodljivo palaca jezikom
Hipnotiše pesmu i let
Ptica sa krilima leptira
Koje zatraže mrvice
Na jednom od tri
Prozora naše
Kuće od
Karata...

Omamljeni
Virusom lepimo
Prve i poslednje otiske
Poljubaca po zidovima
Zakucavamo čavlima
Isrepletene seni tela
Od krvi i beznađa
Dvoje u doba
Korone...

Ogluveli
Za vesti sa radija
Od buke iz grudi i bila
Zaboravljeni, svet smo
Zaboravili i hodamo
Po žičanoj paučini
Od vrha do dna
U karantinu
Ljubavi.

USPON DO PONORA TVOG

Stepenicima do neba
pesmom sam se pela,
rastresala zlato sena
svoje kose što mi se
niz val pleća u zanosu, vlažna, plela...,
od plama do
pepela!
Tebi...

U srebrnim cipelama
plesala sam stih po stih,
sjaj suza pretakala u zvezde
bola, najlepše od svih!
I stideo ih se Mesec
tih skrivajući tužno
lice do pola...
Od Tebe...

Za razbojem Sunca
reč po reč sam tkala,
od cika zore do kasnog
sata kad Zemlja stane
u strasnom poniranju
vremena nema...
Kad svet rađa
i nestaje kao
sećanje
Tvoje...

Utamničena u našoj sobi
kačim slova po staklu
prozora na koje samo
hladni vetar proviri,
pa ode stazom
tragom moje
sreće
I ne mogu da
složim pesmu
slavuja da je
čuješ Ti...

DOZER SNA...

Mi smo
dva čudaka
i stvaramo čuda
u našem malom svetu
upleteni u paukovu mrežu
pravila novog poretka
skučenog prostora.
Uskoro ćemo dobiti
propusnice sa srećnim
brojevima i dok čekamo
pojimo se i hranimo
protivzakonitim poljupcima...!

Mi smo
dve grane
i mašemo kroz
okvire nebeskog
prozora ljubičastom
horizontu na kojem iz
srca noći raste zora u saksiji jutra,
a u kapljici rose ćuti
poj poznatih ptica
uplašen od
nepoznate erozije
u nama
dok ukotvljeni u ljubavi
slušamo graktanje vrana...

Dodiri mi
prelaze niz pršljenje
tvoje kičme najnežnije
i volim tvoj izraz na licu
koji mi govori da mogu,
da želiš sa mnom sve
u kratkom drhraju
napetih mišića
spremnih do
kraha kraja
za moje
prste....

Rastavljeni
oštricom ispucale
svetlosti odvajamo se
od postelje sa modrim
podočnjacima i kao dobri
građani oblačimo crnu
odeću za neupadljivost
dana prekrivajući strasti
koje još slade i bubre
kao krv na usnama...
Rastajemo se
blede utvare
u redovima
košmara...

Da se što pre vratimo
u spasonosni dozer sna. Tu život još
ima srce za
nas!