Ostani kod kuće, ostani doma! - Zorica Stanković

Zorica Stanković je rođena u Svrljigu. Živi u Nišu. Po diplomi pravnik, po zanimanju novinar-menadžer i fotoreporter, a po vokaciji pesnik. Prvu knjigu poezije pod nazivom "Zorujem zoru" objavila najpre 2010. godine.

 2016. godine radi dopunjeno i izmenjeno izdanje. Pored poezije Zorica ,piže pesme za decu, eseje i priče… Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja za poeziju i umetničku fotografiju.Učesnik je brojnih književnih kolonija,maratona, festivala i manifestacija kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Poezija joj je za dvadesetak i više godina koliko se bavi pisanjem objavljena u preko 300 zajedničkih zbornika, antologija, edicija, almanaha, časopisa za umetnost i kulturu… Poezija joj je objavljivana i prevedena na više jezika… Na bugarski, ruski, slovenački, arapski, grčki i romski, Član je mnogih književnih udruženja i klubova u zemlji, ali i u inostranstvu… Član je Udruženja Književnika "Branko Miljković" i Udruženje pisaca "Glas korena"iz Niša, Udruženja pisaca "Dušan Matić"iz Ćuprije, Književnog kluba "Miroslav-Mika Antić" iz Inđije, "Poezija Stenka"  i Udruženja pisaca "Poeta"iz Beograda… Predsednik je Srbsko-Ruskog Bratstva (poverenik za jug Srbije-Niš), član "Srbsko-Bugarskog prijateljstva",član "Udruženja balkanskih umetnika"iz Subotice . Od 2014. god  je i član Hrvatskog književnog društva. Organizator je brojnih kulturno-umetničkih i književnih dešavanja u svom gradu Nišu i drugim gradovima… U štampi je njena druga zbirka poezije, a u pripremi knjiga istinitih priča pod nazivom"Priče-moje, vaše i njihove". Roman njen će sačekati neka bolja finansijska vremena. Za svoje stvaralaštvo je dobinik brojnih književnih nagrada i priznanaj. Zorica se pored poezije dugo godina (oko dvadesetak godina aktivno )bavila i još uvek bavi humanitarnim radom… Kako u" Aktivu žena Niša", tako i u Gradskoj Organizaciji Crvenog Krsta Niša... Ima Zorica još jednu veliku ljubav, a to je muzika kojom se bavi od detinjstva do današnjeg dana i to kao horski pevač. Peva od osnovne škole, od dečjeg hora pa do današnjeg dana. Trenutno je pevač u gradskom horu ("Niški kamerni hor") gde je član od osnivanja (od pre 25 god) pa do današnjeg dana...."POEZIJA NIKAKO NE IDE BEZ MUZIKE"-Poručuje Zorica!!!

OKEAN TUGE

Izmiđu iza nas mostovi večitih uzdaha.

Nekada nasmejane, a sada zgužvane godine.

Duše ogoljene,

snovi u komade.

Neprovidnom zavesom magle si me zamotao.

Postelju sa svilene mesečine izbrisao

I noći koje su tebe šaputale.

Dok je vetar rapsodiju plesao,

Mesec iz crne kose si mi raspleo.

Sad mi se više ne smeše ,

Ni Sunce,

ni Mesec, ni Zvezde,

nit´ sanjiva Zora,

Sjaj u očima si mi zaledio,

A gorčinom dušu zasejao.

Duša mi se sada gorčinom hrani.

Na basamaku zavičajne kuće zorujem,

I setom zoru dočekujem.

Rosa mi bisere ne niše više,

a nit koja nas je spajala dogoreva.

Nekad sam mogla Okean srećom okititi,

a sada se u baricu davim.

TUGOVANKA

Razorene humke prosute,

po svilenoj mesečini.

Rastopljeno olovo,

zemlju okovalo.

Cvetaju krvlju zadojeni,

kosovski božuri.

Planduju tuđa stada,

na livadama Gračanice.

Iz praznih štala muk.

Kuće popaljene poharane.

Lelek na zgarištima.

U neoranim njivama,

u šljivicima i vinogradima,

gde odavno ništa ne rađa,

sretne se poneka starina.

Pogledi im ugašeni ugarci.

Zure u nebo.

Pitaju se hoće li opet jednoga dana,

zaorati novu rodnu brazdu.

Ugledati procvat jorgovana

i nizove rose ko manistre.

Ćute gusle.

Plaču zvona...

Vetar u granama mrsu tugu.

Za mrtve i žive,

tihujem zadušnice...

ZGUŽVANE GODINE

Ne volim zlatno-žutu mesečinu,

kada dan počne gurati od sebe

Ne volim ni kada zvezde zajezde nebeskom pučinom.

Tada mi bes raspoluti telo,

a tuga razjeda  dušu.

Sećanja isplove.

Bezsramniče!!!

Ti, što si moju baštu

godinama brao i gorčinom je zasejao .

Duša mi je sada gorčinom otrovana.

Nutrinu mi razjeda.

Zbog protračenih godina i lažnih osećanja kojima si me kitio..

Srce si moje u paramparčad polomio,

u grudima oganj ljutnje razbuktao,

pa mi sada san zavesu na oči nikako ne navlači.

Ne volim sada Mesec kada počne iza brda bežati

i tonuti u željno čekani san.

Ne volim ni sa kim obzorje da hvatam.

Podseća me na naše zorovanje.

Ne volim ni jutarnji smeh vetrova u garavoj mi kosi,

koju si nočima mrsio.

Bio si moje zorovanje i plavo svitanje.

Sada ne volim ništa ama baš ništa  naše i tvoje,

zbog uzaludno mi potrošenih najlepših,

a sada omrznutih godina.